Живот у опанцима

Zašto nam je potrebna tradicionalna kultura?

  Pozdrav drugari,

  razmišljao sam dosta kako da započnem svoj blog, pa rekoh da to bude folklor, moja najveća ljubav. Neću pričati o svojim počecima ili putovanjima, potrudiću se da konstantujem u kakvom je stanju folklor danas, sa čime se bore folkloraši da bi opstali i kakav je odnos današnjih klinaca prema toj umetnosti.

  Da ljudi to je umetnost, koliko god to zvučalo nekome strano, čudno ili smešno. Da bi nastala jedna koreografija u folkloru potrebno je mnogo vremena, uigravanja, kvalitetnog orkestra. Ništa manje tu nema umetnosti od baleta ili pozorišta.

   Sad bi neko rekao: " Ma daj, šta moji baba i deda su bili umetnici?". Jeste, jeste, bake i deke su nam bili umetnici. Samouki umetnici, učeni na prelima, poselima, pored nekih taraba dok su pevali da bi sačuvali životinje ili još lepše, zaveli devojke ili momke. Kako smo onda od tih samoukih umetnika stigli do polugolih- polušatorskih-polupevačica? Kako smo stigli do toga da se stidimo svojih korena? Kako smo stigli do ovog televizijskog dna gde nam kulturu kroje starlete i nazovi mačo muškarci?

  Danas se folklorom na pravi način retko ko bavi. Uglavnom su to ljudi bez vizije, bez pročitane knjige o tadicionalnoj igri ili nekog seminara o istoj. Nekada su možda poskakivali iza prvog ansambla u nekom KUD-u i odjednom na sceni ih vidite kako postavljaju igre balkanske Turske. Koja, by the way, nepostoji kao etnokoreološka oblast, bar ne još uvek. Nema više onih divnih entuzijasta koji su provodili sate i sate na terenu, zapisujući divne melodije igara i pesama i ostavljajući ih nama. Eh mnogo će vremena proći dok se rodi još neki Dragoslav Dević, Petar Vukosavljević, Desa Djordjević.

  Moramo malo da obratimo pažnju i na televiziju. Osim par radijskih emisija koje se donekle dotaknu tradicije, nepostoji program koji se bavi tradicionalnom kulturom u dovoljnom obimu da zainteresuje mlade. Zatrpani smo rijaliti show programima, u kojima se se serviraju stvari koje mogu samo da zadovolje plitke, mogu slobodno reći, životinjske nagone u nama.

  Evo sada mi pada na pamet kako bi izgledao razgovor jednog folklornog pregaoca koji želi da se njegov rad vidi na tv-u i jednog urednika zabavnog programa:

- Dobar dan. Mi smo iz Kultur...

- Da, da znam, vi ste oni što skakuću po bini u nekim kostimima.

- Pa dobro, nemoj da banalizujemo stvari.

- Slušaj, može oko 23:30 jedno pet minuta da đuskate i to je to.

- Ali nama su rekli da dodjemo za primetime.

- Kakvi bre opanci u primetime-u, šta nosite bre to deco?

- Uredniče ovo je anterija, original, stara stotinak godina.

- Ma ajde bre, čim je to staro sto godina to je van mode, evo pitaj našeg stilistu.

- Ali...

- Nema ali! U primetime-u mora da mi idu Cica i Mica iz Donjih Babinaca. Posvadjale se oko toga čiji otac je prodao kravu da bi ugradile silikone i snimile spot. A bile su najbolje drugarice, mož' da veruješ? Show! To je hit dana.

- Izvinjavam se, nisam ispratio.

- Gde ti živiš čoveče?

  Baš tako. Gde mi živimo? U kakvom sunovratu obitavamo? Pa baš ta anterija treba da bude vrednost kojoj težimo. I jeste vrednost ali negde drugde. Stranci basloslovno mnogo para daju za naše tradicionalne proizvode. Za ono što su tkale naše bake na razbojima ili prele na vretenu. A mi? Mi sve to svesno, vrlo svesno, guramo pod tepih zaborava, da kojim slučajem se neko znatiželjno dete nemaši za to i otkrije neki novi svet.

  Klinci danas stalno kukaju kako im je dosadno, kako nemaju nikakvih hobija, a kada im se spomene folklor obično sledi reakcija: " Ma neću to! Neko da me vidi od društva u narodnoj nošnji, mislili bi da sam seljak". A šta je loše u tome biti seljak? Seljak je onaj koji pošteno živi na selu od onoga što zasadi i ubere. A seljačina? E to je već nešto drugo, to je karakterna osobina. 

  Srbijo prepustila si se mass medijima, kvazi kulturi i lažnom moralu. Vostani Srbijo iz ovog sivila, rano si zaspala!