Свадбени обичаји Срба у Црноречју

Published on 16:16, 02/28,2017

 Поздрав другари,

  хтео бих да данас мало причамо о нечему што нас све вероватно радује бескрајно. Свадба! Хм, данас се то претворило, нажалост, у параду свега и свачега. Од "апстрактно" решених венчаница до полуголих го-го играчица ( нимало нисам претерао, верујте на реч). Ево док ово куцам опет морам да се запитам где смо то погрешно скренули и разишли се са традицијом?! Знам, знам и сам себи понекад личим на задушну бабу која само кука около. Данас нећу опет о лошим примерима, већ ћу нешто говорити о свадбеним обичајима Срба у Црноречју. Вероватно сте већ по неким претходним текстовима закључили да сам из тог краја, тачније ја сам из Кривог Вира, места на самом изворишту Црног Тимока, и по питању ове теме везаћу се баш за моје родно место.

  Свадба је део обичаја животног циклуса, наравно сама по себи она је весели догађај који изискује пуно припрема и пре самог чина склапања брака. Некада су се свадбе уговарале, то јест знало се ко са ким не сме да ступи у брак, било да је " од лошега рода" ( сиромашан, или на лошем гласу) или да су те две породице у завади од давнина. Некада се од малена знало коме је која невеста намењена, обично су то пријатељске фамилије где су се главе породица, од када добију наследнике, називали се са "прике" или "пријатељу". Наравно није се увек испуњавала родитељска жеља, али се мора узети у обзир да су се тадашњи сеоски бракови склапали углавном из редова пријатеља куће из које потиче млада, то јест била је упућена да се загледа у младића кога је сретала у оквиру неких других прослава. Наравно било је и случајева наводаџисања, да се млада уда у неком другом месту. Проводаџика би обично била нека женска особа из младине околине која је већ удата у том месту одакле је будући младожења. Погодна места за упознавање са будућим снашама су била и прела, сеоске славе, окупљања око разних извора и црквишта за празнике итд.

  После одређеног времена када би "ишли" (забављали се) једно са другим, уследио би чин прстеновања или веридбе. Овај обичај, који је данас донекле заборављен или инкорпориран у обред венчања, представљао је прву обавезу и завете који будући младенци дарују једно другом. Уз ово је увек ишло и неко омање весеље углавном у кругу породице и оближње родбине, а веридбе су се у Кривом Виру правиле два пута, једном у младиној кући а други пут у младожењиној. Веридба је била погодна прилика и за разговор о свадби и о миразу који је млада доносила у свој нови дом. По мом мишљењу један од разлога зашто су се девојке удавале за синове из пријатељских кућа је и укрупњавање земљишних поседа а самим тим и заједничка обрада истих и испомоћ. Млада и младожења би након веридбе кренули са звањем сватова, нарвано први на ред би дошао кум, који се у Кривом Виру једини зове буклијом, док се остали гости зову јебриком или кондиром. Време након веридбе млада би углавном проводила у свом будућем дому, код младожење, мада је било случајева када није ишла у свој нови дом све до свадбе.

  Свадбе су се углавном одржавале у касно лето или почетком јесени, када се приврше радови у пољу и када има довољно хране за таква весеља, пошто говоримо о периоду када није било супермаркета и свега " на изволте". Припреме су кретале одмах после веридбе, спремали су се дарови,  шила се и дорађивала девојачка спрема. Ако је млада после веридбе прешла код младожење, она би пар дана или дан пред венчање ишла својима и тамо проводила ноћ. Пар дана пре свадбе, куће и окућнице младе и младожење, окитиле би се венцима од цвећа који су били различите величине.

  На сам дан свадбе, њене неудате другарице и рођаке окупљале би се од раног јутра код ње и помагале јој да се припреми за долазак свог женика. Све је то пратило наравно и весело расположење, мада су свадбене песме које су певане у девојачкој кући могле имати и сетни карактер, јер се девојка одваја од своје матичне породице. Весела атмосфера могла се запазити и у дому младожење, код њега би се такође окупљали сватови који ће кренути по младу, неколико неожењених момака, представљали су младожењске момке, који су му тај дан помагали, а међу њима је био и барјактар који је предводио свадбену поворку. Интересантан детаљ везан је за барјактара, ако би ко од младиних успео да му отме барјак, он је за исти морао да плати да би му се вратио, а притом би и био осрамоћен. У дому младожење дочекиван је кум и стари сват ( старојко), стари сват је најближи род младожењине мајке, то јест његов ујак или тетка.

  Свадбена поворка је из куће младожење углавном ишла главним сеоским путевима, чиме би се преносило весеље на читаво село. Испред младине куће, на главној капији углавном би глава младине породице дочекивала госте, а младожења је имао један битан задатак којим се доказивао, а то је обарање јабуке која је обично била закачена или за неки дрвени стуб или за истурени део куће. Након тога би се улазило у двориште, а девер, младожењин брат ( у случају да младожења нема брата ту улогу би преузимао побратим), био је задужен да изведе младу из њеног дома. Тада се симболично практиковала тзв. "куповина младе", то јест давао се симболичан новац или накит да би млада кренула из свог дома. Младу би "продавали" њени најближи мушки сродници, углавном су то била браћа. Након овога девер и младожења изводе младу и поворка се даље упућује ка цркви где ће се обавити венчање.

  Након црквених обреда, удружени сватови кретали су ка младожењиној кући. По доласку, млада би иза главе из сита бацала ситне новчиће, жито, бомбоне итд, а онда би сито бацала на кров куће, ако би се сито задржало на крову брак би био дуговечан. Испред куће би даривала младожењину најближу родбину, дарови су углавном били везени пешкири, ћилими, јоргани, делови народне ношње итд. Након тога би је младожења преносио преко прага, а она би одлазила пред огњиште и обављала још ритуала међу којима је и тај да је морала да заготви ручак и попије мало помешаних јела, што би значило да ће бити добра домаћица и да ће та кућа имати наследнике.

  Све је ово наравно пратило весеље, које се након ових обреда продужавало у дому младожење или неком другом пригодном месту.

  Дан након свадбе, у дому младожење су се окупљали најближи рођаци са кумовима на свечаном ручку. Чиме би се на неки начин означавао крај овом обреду. 

   

   

   

   

   

   


Прича о двоје фолклорних ствараоца из источне Србије

Published on 09:28, 02/16,2017

 Поздрав другари,

   реших да посветим овај текст људима који су на мене извршили велики утицај по питању традиционалне игре и песме.

  Када смо били клинци сви смо имали неке узоре, неки у породици, неки ван ње, али у суштини увек су ту неке фигуре, неки људи који вас нагнају да кренете одређеним путем. Ја сам мало чудан по том питању. Док су моји другари "откидали" на Роналда и новокомпоновану музику, ја сам се будио уз Радио Београд, севдалинке и староградске песме. Мислим, нисам ни могао да слушам ове назови певачице када ми породична традиција почива на другим стварима. Прадеда је свирао фрулу и двојнице, деда предивно интерпретира севдалинке, а мама и тата су се бавили фолклором. Иако су гени битни, сада их остављам по страни, и овај текст посвећујем неким другим "идолима" мог одрастања.

  Увек су ме привлачиле традиционалне песме, тај истанчани укус балканских народа , а међу њима и Срба, да уклопе сву срећу,радост, жал или тугу у текст који просто понекад остави без даха. Е баш су такви текстови из Хомоља које нам дарује Светлана Стевић Вукосављевић. Када сам први пут чуо песму "Бела вило на тебе ми криво" био сам потпуно затечен количином емоција које су избијале из песме и преносиле се на мене. Буквално сам се најежио од главе до пете.

  Светлана Стевић Вукосављевић рођена је у Милатовцу, планинском селу у Хомољу. По њеним речима од малена је била обасипана народним стваралаштвом и просто била увучена у тај сплет историје и традиције. Када сам био основац и средњошколац, та госпођа, увек одевена у предивну ношњу, играла се мојим слухом и осећањима, сваки пут када бих је чуо. Водила ме својим гласом, као слепог путника, на зелене ливаде Хомоља и црвене тепихе проткане божурима на Косову и Метохији. За њу, као и за њене претке, песма је начин живота, дише се и живи кроз песму, читав животни циклус проткан је песмом. То је можда и нешто најважније што сам научио од Светлане, да је песма и попевање нешто толико дубоко и да ће за Србе увек имати велико значење, ма како је ми схватали.

  Друга особа која је много утицала на мој фолклорни развој, можда није често на телевизији као Светлана, али јесте човек-институција сам по себи, без велике помпезности. Филип Пауњеловић, један од највећих познавалаца фолклора Црноречја и источне Србије, посебно велики познавалац влашког фолклора и етноса. Један је од најнеуморнијих прегалаца и суоснивач Сабора народног стваралаштва " Црноречје у песми и игри". Његове кореографије се памте годинама, а изводе их велики КУД-ови како у земљи тако и у иностранству. Особа, чији жар за традицијом, представља основу за многе од нас у којима гори пламен љубави према фолклору. Поред толике његове љубави и жеље није било тешко учити кораке, али није нам само то даривао. Поред њега учили смо, и још увек учимо, како се живи фолклор, како се дише кроз традицију. Разговор са њим увек ми је доносио нека нова сазнања, али пре свега ми је доносио нову потпору, да ово чиме се бавим није узалуд.

  Може се закључити да породица и васпитање које произилази из ње, јесте основа неке личности. Међутим да нема оваквих институција, као што су горе поменути, ја, а исто тако верујем и многи други, неби имали усмерење ка правом циљу. А прави циљ јесте очување традиције не само Срба него и других народа Балкана. 

   


Пар речи о стилизацији фолклора- пример традиционалне игре Влаха из источне Србије

Published on 18:39, 02/07,2017

Поздрав другари,

  реших да напишем пар речи о стилизацији и "кореографији" у фолклору.

  Пре пар дана, случајно, налетех на једну кореографију влашких игара. Боље да нисам! Просто сам остао у шоку. Нисам знао да ли да се смејем или плачем, пошто ону фолклорну креацију нисам могао да подведем нити под комедију нити под трагедију. Можда најбоље рећи оба, трагикомедија. Трагедија због уништавања нематеријалне културне баштине Србије, а комедија због лоше игре и поскакивања на сцени, које је личило на зечиће на ливади.

  Ово није изоловани случај, 70% влашких, али не само влашких кореографија, заснива се на неки измишљеним, неизворним, крајње дискутабилним корацима. Разумљиво је непознавање неког етничког простора, али није разумљиво неспознати материју на којој се заснива рад.

   Иако живимо у модернијем времену од оног у коме су те традиционалне игре настајале, Власи су и сада свој живот проткали нечим мистичним и тајновитим. Међутим, далеко је то од мистике која нам се приказује у појединим кореографијама и обичајима. Стилизацијом влашког фолклора, али опет кажем не само влашког већ уопштено, добијамо представу да су Власи били неки шумски народ, са ритуалима приближнијим паганству него хришћанству, чији су већински припадници. Није ни приближно томе али ради боље "продаје" кореографи су у те кореографије убацивали ритуално падање у транс, ножеве, мачеве, свеће и још много тога.

  О ношњи Влаха могло би да се прича данима, наравно као и сваки крај Србије и овај има своје варијанте, али опет је то далеко од 80% ношњи које виђамо на наступима. Често смо сведоци измишљања влашке ношње. У широкој употреби су црвене свилене чарапе, мараме разних боја са шљокицама, опанци који личе на шумадијске шиљкане итд. 

  Све ово може да се исправи уз мало ишчитавања литературе и рада на терену, али једна ствар се тешко, готово никада неисправља, то су кораци који се науче погрешно. Они који познају влашки фолклор знају да се кораци у влашком фолклору заснивају на такозваним треперењима, игра се на целом стопалу са доста жустрих удараца о под и у збијеном полукругу ради лакшег окретања девојака. Сведоци смо да је стилизација фолклора овде нанела велику штету. Ради што већег броја фигура у кореографији, виђамо предње и задње уплете, скокове, трокораке са високо подигнутим коленима као да је у питању нека централна Србија или Шопске игре. Готово читав свој живот провео сам на простору насељеном влашким становништвом и из личног искуства могу рећи да дивне кореографије могу да се ураде са непромењеним изворним корацима.

  Нисам противник стилизације фолклора и кореографисања истог, али сам велики поборник очувања изворног корака у стварању кореографија. Потребно је разликовати фолклор од других плесова и нестапати га са модерним плесовима или балетом.

  И зато чувајмо то што имамо, оно исконско, архетипско, што нас одликује као народ. 

      


Zašto nam je potrebna tradicionalna kultura?

Published on 09:32, 02/01,2017

  Pozdrav drugari,

  razmišljao sam dosta kako da započnem svoj blog, pa rekoh da to bude folklor, moja najveća ljubav. Neću pričati o svojim počecima ili putovanjima, potrudiću se da konstantujem u kakvom je stanju folklor danas, sa čime se bore folkloraši da bi opstali i kakav je odnos današnjih klinaca prema toj umetnosti.

  Da ljudi to je umetnost, koliko god to zvučalo nekome strano, čudno ili smešno. Da bi nastala jedna koreografija u folkloru potrebno je mnogo vremena, uigravanja, kvalitetnog orkestra. Ništa manje tu nema umetnosti od baleta ili pozorišta.

   Sad bi neko rekao: " Ma daj, šta moji baba i deda su bili umetnici?". Jeste, jeste, bake i deke su nam bili umetnici. Samouki umetnici, učeni na prelima, poselima, pored nekih taraba dok su pevali da bi sačuvali životinje ili još lepše, zaveli devojke ili momke. Kako smo onda od tih samoukih umetnika stigli do polugolih- polušatorskih-polupevačica? Kako smo stigli do toga da se stidimo svojih korena? Kako smo stigli do ovog televizijskog dna gde nam kulturu kroje starlete i nazovi mačo muškarci?

  Danas se folklorom na pravi način retko ko bavi. Uglavnom su to ljudi bez vizije, bez pročitane knjige o tadicionalnoj igri ili nekog seminara o istoj. Nekada su možda poskakivali iza prvog ansambla u nekom KUD-u i odjednom na sceni ih vidite kako postavljaju igre balkanske Turske. Koja, by the way, nepostoji kao etnokoreološka oblast, bar ne još uvek. Nema više onih divnih entuzijasta koji su provodili sate i sate na terenu, zapisujući divne melodije igara i pesama i ostavljajući ih nama. Eh mnogo će vremena proći dok se rodi još neki Dragoslav Dević, Petar Vukosavljević, Desa Djordjević.

  Moramo malo da obratimo pažnju i na televiziju. Osim par radijskih emisija koje se donekle dotaknu tradicije, nepostoji program koji se bavi tradicionalnom kulturom u dovoljnom obimu da zainteresuje mlade. Zatrpani smo rijaliti show programima, u kojima se se serviraju stvari koje mogu samo da zadovolje plitke, mogu slobodno reći, životinjske nagone u nama.

  Evo sada mi pada na pamet kako bi izgledao razgovor jednog folklornog pregaoca koji želi da se njegov rad vidi na tv-u i jednog urednika zabavnog programa:

- Dobar dan. Mi smo iz Kultur...

- Da, da znam, vi ste oni što skakuću po bini u nekim kostimima.

- Pa dobro, nemoj da banalizujemo stvari.

- Slušaj, može oko 23:30 jedno pet minuta da đuskate i to je to.

- Ali nama su rekli da dodjemo za primetime.

- Kakvi bre opanci u primetime-u, šta nosite bre to deco?

- Uredniče ovo je anterija, original, stara stotinak godina.

- Ma ajde bre, čim je to staro sto godina to je van mode, evo pitaj našeg stilistu.

- Ali...

- Nema ali! U primetime-u mora da mi idu Cica i Mica iz Donjih Babinaca. Posvadjale se oko toga čiji otac je prodao kravu da bi ugradile silikone i snimile spot. A bile su najbolje drugarice, mož' da veruješ? Show! To je hit dana.

- Izvinjavam se, nisam ispratio.

- Gde ti živiš čoveče?

  Baš tako. Gde mi živimo? U kakvom sunovratu obitavamo? Pa baš ta anterija treba da bude vrednost kojoj težimo. I jeste vrednost ali negde drugde. Stranci basloslovno mnogo para daju za naše tradicionalne proizvode. Za ono što su tkale naše bake na razbojima ili prele na vretenu. A mi? Mi sve to svesno, vrlo svesno, guramo pod tepih zaborava, da kojim slučajem se neko znatiželjno dete nemaši za to i otkrije neki novi svet.

  Klinci danas stalno kukaju kako im je dosadno, kako nemaju nikakvih hobija, a kada im se spomene folklor obično sledi reakcija: " Ma neću to! Neko da me vidi od društva u narodnoj nošnji, mislili bi da sam seljak". A šta je loše u tome biti seljak? Seljak je onaj koji pošteno živi na selu od onoga što zasadi i ubere. A seljačina? E to je već nešto drugo, to je karakterna osobina.  (Dalje)