Свадбени обичаји Срба у Црноречју

Published on 02/28,2017

 Поздрав другари,

  хтео бих да данас мало причамо о нечему што нас све вероватно радује бескрајно. Свадба! Хм, данас се то претворило, нажалост, у параду свега и свачега. Од "апстрактно" решених венчаница до полуголих го-го играчица ( нимало нисам претерао, верујте на реч). Ево док ово куцам опет морам да се запитам где смо то погрешно скренули и разишли се са традицијом?! Знам, знам и сам себи понекад личим на задушну бабу која само кука около. Данас нећу опет о лошим примерима, већ ћу нешто говорити о свадбеним обичајима Срба у Црноречју. Вероватно сте већ по неким претходним текстовима закључили да сам из тог краја, тачније ја сам из Кривог Вира, места на самом изворишту Црног Тимока, и по питању ове теме везаћу се баш за моје родно место.

  Свадба је део обичаја животног циклуса, наравно сама по себи она је весели догађај који изискује пуно припрема и пре самог чина склапања брака. Некада су се свадбе уговарале, то јест знало се ко са ким не сме да ступи у брак, било да је " од лошега рода" ( сиромашан, или на лошем гласу) или да су те две породице у завади од давнина. Некада се од малена знало коме је која невеста намењена, обично су то пријатељске фамилије где су се главе породица, од када добију наследнике, називали се са "прике" или "пријатељу". Наравно није се увек испуњавала родитељска жеља, али се мора узети у обзир да су се тадашњи сеоски бракови склапали углавном из редова пријатеља куће из које потиче млада, то јест била је упућена да се загледа у младића кога је сретала у оквиру неких других прослава. Наравно било је и случајева наводаџисања, да се млада уда у неком другом месту. Проводаџика би обично била нека женска особа из младине околине која је већ удата у том месту одакле је будући младожења. Погодна места за упознавање са будућим снашама су била и прела, сеоске славе, окупљања око разних извора и црквишта за празнике итд.

  После одређеног времена када би "ишли" (забављали се) једно са другим, уследио би чин прстеновања или веридбе. Овај обичај, који је данас донекле заборављен или инкорпориран у обред венчања, представљао је прву обавезу и завете који будући младенци дарују једно другом. Уз ово је увек ишло и неко омање весеље углавном у кругу породице и оближње родбине, а веридбе су се у Кривом Виру правиле два пута, једном у младиној кући а други пут у младожењиној. Веридба је била погодна прилика и за разговор о свадби и о миразу који је млада доносила у свој нови дом. По мом мишљењу један од разлога зашто су се девојке удавале за синове из пријатељских кућа је и укрупњавање земљишних поседа а самим тим и заједничка обрада истих и испомоћ. Млада и младожења би након веридбе кренули са звањем сватова, нарвано први на ред би дошао кум, који се у Кривом Виру једини зове буклијом, док се остали гости зову јебриком или кондиром. Време након веридбе млада би углавном проводила у свом будућем дому, код младожење, мада је било случајева када није ишла у свој нови дом све до свадбе.

  Свадбе су се углавном одржавале у касно лето или почетком јесени, када се приврше радови у пољу и када има довољно хране за таква весеља, пошто говоримо о периоду када није било супермаркета и свега " на изволте". Припреме су кретале одмах после веридбе, спремали су се дарови,  шила се и дорађивала девојачка спрема. Ако је млада после веридбе прешла код младожење, она би пар дана или дан пред венчање ишла својима и тамо проводила ноћ. Пар дана пре свадбе, куће и окућнице младе и младожење, окитиле би се венцима од цвећа који су били различите величине.

  На сам дан свадбе, њене неудате другарице и рођаке окупљале би се од раног јутра код ње и помагале јој да се припреми за долазак свог женика. Све је то пратило наравно и весело расположење, мада су свадбене песме које су певане у девојачкој кући могле имати и сетни карактер, јер се девојка одваја од своје матичне породице. Весела атмосфера могла се запазити и у дому младожење, код њега би се такође окупљали сватови који ће кренути по младу, неколико неожењених момака, представљали су младожењске момке, који су му тај дан помагали, а међу њима је био и барјактар који је предводио свадбену поворку. Интересантан детаљ везан је за барјактара, ако би ко од младиних успео да му отме барјак, он је за исти морао да плати да би му се вратио, а притом би и био осрамоћен. У дому младожење дочекиван је кум и стари сват ( старојко), стари сват је најближи род младожењине мајке, то јест његов ујак или тетка.

  Свадбена поворка је из куће младожење углавном ишла главним сеоским путевима, чиме би се преносило весеље на читаво село. Испред младине куће, на главној капији углавном би глава младине породице дочекивала госте, а младожења је имао један битан задатак којим се доказивао, а то је обарање јабуке која је обично била закачена или за неки дрвени стуб или за истурени део куће. Након тога би се улазило у двориште, а девер, младожењин брат ( у случају да младожења нема брата ту улогу би преузимао побратим), био је задужен да изведе младу из њеног дома. Тада се симболично практиковала тзв. "куповина младе", то јест давао се симболичан новац или накит да би млада кренула из свог дома. Младу би "продавали" њени најближи мушки сродници, углавном су то била браћа. Након овога девер и младожења изводе младу и поворка се даље упућује ка цркви где ће се обавити венчање.

  Након црквених обреда, удружени сватови кретали су ка младожењиној кући. По доласку, млада би иза главе из сита бацала ситне новчиће, жито, бомбоне итд, а онда би сито бацала на кров куће, ако би се сито задржало на крову брак би био дуговечан. Испред куће би даривала младожењину најближу родбину, дарови су углавном били везени пешкири, ћилими, јоргани, делови народне ношње итд. Након тога би је младожења преносио преко прага, а она би одлазила пред огњиште и обављала још ритуала међу којима је и тај да је морала да заготви ручак и попије мало помешаних јела, што би значило да ће бити добра домаћица и да ће та кућа имати наследнике.

  Све је ово наравно пратило весеље, које се након ових обреда продужавало у дому младожење или неком другом пригодном месту.

  Дан након свадбе, у дому младожење су се окупљали најближи рођаци са кумовима на свечаном ручку. Чиме би се на неки начин означавао крај овом обреду. 

   

   

   

   

   

   


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=293588

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Свадбени обичаји Срба у Црноречју