Прича о двоје фолклорних ствараоца из источне Србије

Published on 02/16,2017

 Поздрав другари,

   реших да посветим овај текст људима који су на мене извршили велики утицај по питању традиционалне игре и песме.

  Када смо били клинци сви смо имали неке узоре, неки у породици, неки ван ње, али у суштини увек су ту неке фигуре, неки људи који вас нагнају да кренете одређеним путем. Ја сам мало чудан по том питању. Док су моји другари "откидали" на Роналда и новокомпоновану музику, ја сам се будио уз Радио Београд, севдалинке и староградске песме. Мислим, нисам ни могао да слушам ове назови певачице када ми породична традиција почива на другим стварима. Прадеда је свирао фрулу и двојнице, деда предивно интерпретира севдалинке, а мама и тата су се бавили фолклором. Иако су гени битни, сада их остављам по страни, и овај текст посвећујем неким другим "идолима" мог одрастања.

  Увек су ме привлачиле традиционалне песме, тај истанчани укус балканских народа , а међу њима и Срба, да уклопе сву срећу,радост, жал или тугу у текст који просто понекад остави без даха. Е баш су такви текстови из Хомоља које нам дарује Светлана Стевић Вукосављевић. Када сам први пут чуо песму "Бела вило на тебе ми криво" био сам потпуно затечен количином емоција које су избијале из песме и преносиле се на мене. Буквално сам се најежио од главе до пете.

  Светлана Стевић Вукосављевић рођена је у Милатовцу, планинском селу у Хомољу. По њеним речима од малена је била обасипана народним стваралаштвом и просто била увучена у тај сплет историје и традиције. Када сам био основац и средњошколац, та госпођа, увек одевена у предивну ношњу, играла се мојим слухом и осећањима, сваки пут када бих је чуо. Водила ме својим гласом, као слепог путника, на зелене ливаде Хомоља и црвене тепихе проткане божурима на Косову и Метохији. За њу, као и за њене претке, песма је начин живота, дише се и живи кроз песму, читав животни циклус проткан је песмом. То је можда и нешто најважније што сам научио од Светлане, да је песма и попевање нешто толико дубоко и да ће за Србе увек имати велико значење, ма како је ми схватали.

  Друга особа која је много утицала на мој фолклорни развој, можда није често на телевизији као Светлана, али јесте човек-институција сам по себи, без велике помпезности. Филип Пауњеловић, један од највећих познавалаца фолклора Црноречја и источне Србије, посебно велики познавалац влашког фолклора и етноса. Један је од најнеуморнијих прегалаца и суоснивач Сабора народног стваралаштва " Црноречје у песми и игри". Његове кореографије се памте годинама, а изводе их велики КУД-ови како у земљи тако и у иностранству. Особа, чији жар за традицијом, представља основу за многе од нас у којима гори пламен љубави према фолклору. Поред толике његове љубави и жеље није било тешко учити кораке, али није нам само то даривао. Поред њега учили смо, и још увек учимо, како се живи фолклор, како се дише кроз традицију. Разговор са њим увек ми је доносио нека нова сазнања, али пре свега ми је доносио нову потпору, да ово чиме се бавим није узалуд.

  Може се закључити да породица и васпитање које произилази из ње, јесте основа неке личности. Међутим да нема оваквих институција, као што су горе поменути, ја, а исто тако верујем и многи други, неби имали усмерење ка правом циљу. А прави циљ јесте очување традиције не само Срба него и других народа Балкана. 

   


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=292717

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Прича о двоје фолклорних ствараоца из источне Србије